Осам деценија од успона Тибора Секеља на Аконкагву

Тибора Секеља (1912-1988) памтимо као авантуристу и првог Југословена који је освојио највиши планински врх Америке Аконкагву. „Лексикон југословенске књижевности” сврстава га међу путописце, есперантисти међу врхунске стручњаке, док га својатају и новинари и етнолози.
Лакше је набројати да је био: писац, новинар, географ, алпиниста, етнолог, музеолог, андиста, полиглота, вајар, сликар, есперантиста, фотограф, редитељ докуменатрних филмова, педагог, авантуриста…

Секељ је рођен 14. фебруара 1912. године у Спишској Соботи у Словачкој (данас део Попрада), а убрзо је, као тромесечна беба, са породицом пресељен у Ченеј у Румунији, тада у
оквиру Аустро-Угарске. Живео је у неколико градова али је последње године живота провео у Суботици, где је био директор Градског музеја од 1972. до пензионисања 1976. године. Ту, у Суботици, због заслуга је добио и највише признање овог града, Диплому за животно дело.

Највећи део од својих 76 година живота провео је у пет насеља – двадесет година у Београду, шеснаест у Суботици, те по десет година у Ченеју, Загребу и Буенос Аиресу.
У детињству је живећи у Ченеју (Румунија) и Kикинди научио мађарски, немачки, српски језик, у школи је учио француски и у дванаестој години зарађивао џепарац држећи часове
француског другим ђацима. На универзитету у Загребу (дипломирао право 1932) је научио есперанто, а служећи војску у Ђачкој чети у Сарајеву 1933. савладао је енглески: »Од два до три поподне било је обавезно спавање. Одлучио сам да се на тако нешто нећу навићи. Сматрао сам да је ноћ сасвим довољна за спавање. Размишљао сам како да искористим то време и решио да наручим дописни течај за енглески језик« Никада није био посебно добар ученик и студент. О томе он сам, у тексту „Скица за аутобиографију”, овако пише: „Све сам испите положио са најмањом могућом оценом, али и у најкраћем року. Дипломирао сам са 21 годином, као један од три најмлађа на факултету. Никад се у каснијим годинама нисам бавио нечим што је везано за правничку диплому, али то време студија никако није било изгубљено. Тада сам учио сликарство и вајарство код два мајстора, што ми је помогло да вишеструко уживам у лепоти; научио сам међународни језик есперанто, који је испунио значајан део мог живота; и најзад, почео сам да се бавим новинарством, занатом који ме је довео на мој животни пут и коначно опредељење.“
Секељ је био велики промотер есперанта и веровао у његов потенцијал као светског језика, који би објединио народе и олакшао међусобно разумевање. Есперанто је научио током
студија права на Универзитету у Загребу, и то је постао важан део његовог живота. Поред шпанског и српскохрватског, писао је и на есперанту и говорио девет језика, а укупно научио 25 језика, укључујући мађарски, немачки, српски, француски и енглески.

Експедиција на Аконкагву (6962 м)

Његово новинарско деловање у Хрватском дневнику спасло га је пред Други светски рат, када је добио задатак да отпутује у Аргентину, чиме је избегao холокауст који је преживео само он и његов брат Антоније. Наредних петнаест година провео је у Јужној Америци, углавном у Буенос Ајресу, где је, упознајући домородачке културе, доживео бројне авантуре.
Секељев успон на највиши врх Јужне Америке, Аконкагву, одиграо се 1944. године, у експедицији на челу са швајцарским андистом Х. Г. Линком. У овом подухвату, четири од девет
чланова трагично су изгубили живот, али Секељ је наставио свој пут и надахнуто описао своје искуство у путописном роману Олуја на Аконкагви (1944), написаном на шпанском. Роман је касније проширен описом потресне епизоде Секељевог повратка на место трагедије, где је наишао на смрзнуте остатке својих другова. Ово проширено издање је објављено у Загребу 1955, годину дана након његовог повратка у Југославију.

Током живота, Секељ је освојио бројне врхове широм света, укључујући:

•  Триглав Југославија, 1937.
•  Килиманџаро (5895 м), Танзанија, 3.11.1962.
•  Попокатепетл (5452 м) Мексико, 1953.
•  Ицаксиватл (5286 м), Мексико, 1953.
•  Мансо (5500 м) Аргентина, 1944
•  Катедрал (5450 м) Аргентина, 1944.
•  Аконкагва (6962 м) Аргентина, 13.2.1944.
•  Аконкагва (6962 м)Аргентина, 25.2.1945.

Подвиг успона на Аконкагву постао је симбол Секељевог планинарског наслеђа и утицао је на његов статус у планинарском и књижевном свету. Његова способност да превазиђе екстремне изазове и да те тренутке преточи у приче које инспиришу, учинила га је иконом за будуће генерације планинара.

Успон на Аконкагву није био само физички подвиг, већ и илустрација Секељевог карактера – његовог неустрашивог духа, посвећености и страсти за истраживањем света. Овај догађај остао је једна од кључних тачака у његовом животу, чиме је Секељ заувек оставио траг у историји планинарства и авантуристичке књижевности.

До данас, 126 особа из Србије попело се на Аконкагву, од чега 26 из Војводине, укључујући Секеља као првог грађанина Суботице који се на овај врх попео 13. фебруара 1944. и поново 25. фебруара 1945.

По повратку у Југославију 1954. године, Секељ се убрзо поново упутио на путовања, овог пута у Азију, где је био све осим туристе. Посетио је Индију, Непал, Шри Ланку, Јапан, као и многе земље Африке – Мароко, Египат, Судан, Етиопију, Сомалију, Кенију, Танзанију – и затим у својој шездесетој години наставио походе на Северну Америку, Кину, Русију, Монголију, Аустралију, Нови Зеланд, Нову Гвинеју. Кажу да се под старост, путујући Европом, осећао као у „тијесној авлији”.

Објављивао је и многе књиге које су преведене на многе језике. »Олуја на Аконкагви« писана је на шпанском. Путопис »Где цивилизација престаје« (такође написан на шпанском)
открива тајне доморадаца из бразилских прашума, док је »Непал отвара врата«, прва књига о малој хималајској земљи, писан на есперанту. Написао је неколико збирки приповедака за децу и романа намењених младима. Прикупио је и објавио приповетке и поезију древних народа.

Објављеним новинским чланцима броја се не зна. Задивљени, читали смо Kроз бразилске прашуме, Олуја на Аконкагви, У земљи Индијанаца, Где цивилизација престаје, Непал отвара врата, Kаравана пријатељства, Kумевава – син прашуме, На трагу доживљаја, Падма – мала плесачица, Темуџин – дечак степе, Деца широм свијета, Одапни стрелу пут звезда.
Постаје директор суботичког Градског музеја тврдећи: »Треба да излажемо идеје, а предмети да нам служе само као илустративна средства, поткрепа.« Тибор Секељ остао је запамћен по својој љубави према људима и културама које је сусретао широм света. Био је у пријатељским односима са значајним личностима као што су Нехру, Индира Ганди, Ева Перон и краљ Непала Махендра, а у Африци и Јужној Америци склапао је пријатељства са домороцима и поглавицама којима се искрено дивио. До краја живота, кроз бројне књиге и чланке, преносио је своја искуства и инспирисао генерације авантуриста, путописаца и истраживача.

Изузетно значајну, садржајну и интересантну биографију је тешко и незахвално изложити у кратком тексту, али ако је већ тако, излагање поводом 80 година од успона на Аконкагву можемо завршити његовим речима: „За мене је путовање контакт са људима, разумевање њиховог начина живота. Разлике међу нама су само површинске. Примарно је разумети људе.”

Исо Планић
Суботица 25.10.2025.