Академици планинари

 Извор: Wikimedia Commons

Традиција планинарства у Србији утемељена је званично 9. јуна 1901. године када је академик Јован Жујовић, са неколико ученика др Јосифа Панчића, основао Српско планинско друштво.

У својој књизи „Моћ дрвећа“, познати немачки истраживач и инжењер шумарства Петер Волебен записао је: „Шума се враћа. Али било би лепо да и ми тада још будемо ту.“

Традиција планинарства у Србији утемељена је званично 9. јуна 1901. године када је академик Јован Жујовић, са неколико ученика др Јосифа Панчића, основао Српско планинско друштво. „Међу његовим прете­чама истичу се др Јосиф Панчић, као и путописци Љуба Ненадовић и Милан Ђ. Милићевић. Њиховим деловањем постављени су темељи односа према планини као простору сазнања, слободе и духовног уздизања.“

Ево имена академика који су нам својим научним и путописним истраживањем природе оставили непроцењиво наслеђе:

Љубомир П. Ненадовић, књижевник и песник; Јосиф Панчић, лекар и ботаничар; Милан Ђ. Милићевић, књижевник, политичар и етнограф; Сима Лозанић, хемичар, политичар; Јован Жујовић, геолог и политичар; Живојин Ђорђевић, зоолог; Светолик Радовановић, геолог; Исидора Секулић, књижевница; Недељко Кошанин, ботаничар; Тихомир Ђорђевић, етнолог, фолклорист и историчар; Јован Цвијић, географ, антропогеограф и етнограф; Милоје Васић, археолог; Војислав Авакумовић, математичар; Јован Томић, историчар; Иван Ђаја, физиолог; Богдан Поповић, естетичар, критичар и теоретичар књижевности; Павле Поповић, историчар књижевности; Боривоје Милојевић, географ (антропогеограф и геоморфолог); Бранислав Којић, инжењер архитектуре; Димитрије Јовчић, лекар; Владимир Дедијер, историчар; Петар С. Јовановић, географ; Гојко Николиш, лекар; Ђорђе Сп. Радојчић, историчар; Синиша Станковић, биолог, зоолог, лимнолог и политичар; Јован Туцаков, фармаколог; Бранимир Гушић, лекар; Павле Ивић, лингвиста; Бранислав Јеленковић (1950), физичар и још једини активни академик-планинар.

Аутор изложбе „Академици САНУ–планинари“, која је одржана почетком лета поводом 125. година Планинарског савеза Србије, јесте Борис Мићић, инжењер по струци и велики планинарски ентузијаста и почасни председник Европске пешачке асоцијације. Ова занимљива изложба била је посвећена животима и делима наведених академика и представља „њихове професионалне и планинарске биографије“.

Када би се поименце изучавала биографија сваког од наведених академика-планинара, био би то исцрпан рад који би открио невероватне животописе. Поред њиховог професионалног опредељења, свакако их је красила посвећеност очувању природних богатстава Србија, а некада и Југославије.

Колико би савременика данас знало ко је на пример Недељко Кошанин (1874–1934)? Кошанин је између осталог од 1918. до 1934. био управник ботаничке баште „Јевремовац“ па је његово време означено као „Кошаниново доба“, а после „Панчићево доба“, што вероватно не знају сви они који сада у њој приређују свадбена весеља и разне игроказе. Можда их бисте после приче о Панчићу и Кошанину за тренутак зауставили и можда повели у неку дубљу причу о великим српским научницима и ствараоцима који се никако не смеју заборавити.

Зашто је све ово, поред вредног јубилеја Планинарског савеза Србије, битно? Данас у Србији постоји велики број еколошких удружења, савеза и мањих или већих организација са више десетина хиљада чланова (само Планинарски савез Србије има више од 20.000 чланова), што је веома добро у тренутку када су у Србији угрожени и ваздух и земља и воде зарад интереса страних и домаћих профитера. Србија, некада лепа зелена, здрава и плодна, постаје колонија немилосрдне експлоатације свих важних животних ресурса.

Већ сад се поставља питање шта ће за коју годину остати младим генерацијама ако се настави са неодговорним, али врло планским, уништењем Србије коме доприноси и велика демографска промена становништва.

Давно је Гете записао: „Малом је броју људи дато да схвате природу и да је непосредно користе; они воле да између сазнања и употребе измисле неког фантома, да га брижљиво развијају и да због њега забораве и предмет и његово искоришћавање.“

Надајмо се да ће превладати еколошка свест јер наша мала а тако лепа земља то заслужује. И да се не испуни оно Исидорино: „А свугде је послушно враћање и ропско понављање, свугде одређује и побеђује центрум.“

Можда је баш зато на изложби била изложена мала али жива и бескрајно лепа Панчићева оморика.

Јутослав Љуштановић

Извор: „Политика“, 24. јул 2026. године, чланак „Академици планинари“