Гринд 2025
У периоду од 5-11.октобра ове године, четворочлани српски спелеолошки тим учествовао је на међународној спелеолошкој експедицији у најдубљој познатој јами Румуније, јами Avenul de sub Vârful Grind, тренутне дубине -804m, на планинском масиву Крајулуи (2250 мнв)у Карпатима. Поред спелеолога из Србије и Румуније, на експедицији било је и спелеолога из Молдавије, Украјине и Канаде.
Јама је смештена на веома стрмим падинама планине, на надморској висини од 1922м, непосредно изнад монтажне истраживачке колибе, специјално монтиране претходних година у сврхе боравка спелеолога на прелепом али и суровом планинском гребену. Да би се до јаме, односно колибе дошло, неопходно је теренским возилом изаћи на пропланак на око 1300мнв, а потом бајковитом стазом успињати се преко стрмих падина планине пар сати до колибе на 1900мнв.
Спелеолошки камп укупно је трајао 20 дана и занимљиво је да је током првих дана кампа откривен наставак јаме, у једном паралелном вертикалном процепу на око -775м дубине. Румунски спелеолози су се спустили неких 60-ак метара наниже, до мањег сифонског језера. Но, наредних дана дошло је до пораста количине воде у јами услед нападалог снега који је кренуо да се топи, те је хитан излазак екипе из дубљих делова јаме био императив. Из тог разлога у другој половини кампа, баш када је наша екипа стигла на планину, није било могуће безбедно боравити на већим дубинама у јами, тако да наш примарни циљ – тродневни боравак у биваку на -570м и истраживање бочних канала у том сектору и евентуални спуст на најдубљу тачку објекта, није могао бити остварен услед лоших хидролошких услова у јами. Уместо тога, морали смо се „задовољити“ дубином од -290м, што ипак не можемо сматрати неуспехом. Наша екипа потпомогла је преопремање прве трећине јаме, односно транспорт опреме и помоћ екипе која је радила на проширивању уских пролаза у сектору око -300м дубине. За време боравка у подземљу, екипе се јављају преко контролних пунктова на којима су постављени интерфони за комуникацију са истраживачком кућицом, преко посебно разведених каблова који се простиру дуж целог објекта, главним каналом. Иначе, сама јама је готово цела вертикална, са веома мало полица односно хоризонталних канала, а одликује је и температура ваздуха од 3-6 степени, типична за јаме на вишим надморским висинама, што је знатно хладније од јама у Србији, чија је температура у распону од 7-10 степени. Након дубине од -115м, прокапне воде се интензивирају, са зидова се слива вода која прелази у „тушеве“ и водопаде тако да је квашење било загарантовано. Додатан утисак оваквом спелеолошком искуству додала је и мећава праћена јаким ветром при изласку из јаме, где је субјективни осећај хладноће ишао и до -10 степени, по личној процени. Пред сам крај кампа, услед топљења снега, који је падао готово сваки дан за време нашег боравка на планини, одустало се од распремања објекта, али и мерења новопронађених канала јаме. Вреди напоменути да је вертикални потенцијал јаме негде око 1100м дубине (однос улаза и врела подно планине), тако да се истраживачи надају новим дубинама али и мрежи хоризонталних канала у нижем, за сада неоткривеном делу масива планине. Током боравка наше екипе у кампу на планини остварени су договори о будућој сарадњи румунских и српских клубова у погледу заједничких спелеолошких истраживања.
У акцији учествовали: Милан Миливојевић, Драган Петровић, Младен Милошевић (САИС, Књажевац), Немања Милосављевић (ДВИГ, Владичин Хан), под покровитељством Комисије за спелеологију Планинарског Савеза Србије, а на позив организатора Спелеолошког клуб а“Силекс“ из Брашова.

Фотографије: САИС, колеге из Румуније